-Ријеч начелника
-Воде
-Кроз Дринић
-Јубилеј
-Такмичење
-Ловиште
-Ловачка кућа
-Цјеновник
-Светиње
-Рунолист
-Прашума "Лом"
-Општи преглед
-Стратегија
-Први повратак
-Срнетица
-Сеобе
-I свјетски рат
-Антика
I СВЈЕТСКИ РАТ  
 

Почетком Првог свјетског рата много људи из Дринића, Буковаче, Баре, Ведрог Поља и Шековца отишло је на позив аустро-угарске црно-жуте монархије у рат против Србије и Русије. Многи се нису вратили. Многи су одмах по доласку на фронтове пребјегли у српску и руску војску. Неки су се борили у царској руској војсци и ту заслужили ордење, неки су се распадом те војске пријавили у добровољце и отишли на солунски фронт и они су залужили ордења и послије рата за награду колонизирани по Банату и Косову и Метохији, неки су остали у Русији и борили се у Црвеној армији. Они по повратку нису добили ништа. Трагом једног документа, молбе за пензију учесника Октобарске револуције писане прије пола вијека, упућене ОДБОРУ ЗА ИЗДАВАЊЕ СПОМЕНИЦЕ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ /Историјски архив Ц.К.С.К.Ј./ ,БЕОГРАД, покушали смо одшкринути врата историје и сазнати куда су све прошли и шта су све прошли наши дједови. Данас, неки од нас, њихових потомака понешто о томе зна али већина о том херојском, страдалачком и стваралачком добу не зна ништа. Ово је страница за све нас. Велики час историје у којој су наши преци играли једну од значајних улога.

   

Први светски рат представљао је велику прекретницу у историји српског народа. Противно својој вољи, Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску, која се храбро борила против снага Централних сила, одневши на почетку рата две велике победе у Церској и Колубарској бици.

 

Највећи број заробљеника налазио се на територији Украјине. Њихов центар је био кијевски заробљенички логор у Дарници. Сем Кијевске, на десетине хиљада заробљеника Срба и осталих Словена налазио се и у Одеској, Харковској и Јекатеринославској губернији. Жељу ових заробљеника да се боре на страни српске војске, руска влада је прихватила. У споразуму са српском владом у лето 1915. године отпочело је организовано пребацивање добровољаца из Украјине, Дунавом у Србију. До краја августа 1915. године у Србију је пребачено око 3 500 добровољаца. Ступање Бугарске у рат на страни Централних сила, октобра 1915, међутим, онемогућило је даље пребацивање добровљаца у Србију. Окупљање добровољаца у Украјини, који су у оваквим околностима још одлучније желели да ратују у саставу српске војске, настављено је упркос прекинутим везама руске са српском командом. Центар окупљања постала је Одеса.
Руски заробљеници

Овде су на организованом окупљању добровољаца најважнију улогу имали српски конзул Марко Цемовић и представник српске владе Милан Шаиновић. У Одеси је новембра 1915. године формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра. Прихватајући захтев српске владе да се од добровољаца у Русији формирају добровољачке јединице, руска врховна команда је у сагласности са царом Николом II дозволила Србима, а уз њих и осталим Југословенима који су се налазили у заробљеничким логорима у Русији, да се сабирају у војничким командама, под руководством официра српске војске, као њен саставни део.

Прва српска добровољачка дивизија формирана је 16. априла 1916. године у Одеси. У њеном саставу се налазило близу 10 000 добровољаца, а командант је постао пуковник Стеван Хаџић.
Одеса 1916.
Прва српска добровољачка дивизија у Одеси
Током маја 1916. године српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије.Одлуком Руске врховне команде, Прва српска добровољачка дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџу. Тада је у саставу ове дивизије било близу 20 000 добровољаца.
У садејству са руским и румунским трупама у борбама против бугарских, турских и немачких јединица које су трајале од 24. августа до 16. октобра 1916. године, половина састава била је избачена из строја. Њих преко 2 000 су изгубили живот или су нестали. Октобра 1916. дивизија је повучена у позадину.Упркос великим губицима, прилив добровољаца омогућио је формирање и Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, у чијем се саставу нашло преко 11 000 добровољаца.
У јесен 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40 000 добровољаца. Штаб корпуса се налазио у Одеси; штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску. У Одеси је 17. априла 1917. године покренут лист "Словенски југ", који је излазио до 1918. године. У листу је изложен програм, који се залагао за стварање јединствене државе Јужних Словена, уз "поседовање целокупне територије коју су Јужни Словени насељавали од древних времена".
Руски ров у Галицији
Аустро-угарски ров у Галицији
У условима растућег револуционарног расположења, међу добровољцима у оквирима Српског добровољачког корпуса почеле су да се шире револуционарне идеје. Револуционарни покрет постао је масован после Фебруарске револуције 1917. године. Крајем марта 1917. године, из редова нижих официра, потекла је иницијатива за стварање војничких совјета у оквирима Добровољачког корпуса. Иницијативу су подржали и подстицали револуционарни совјети украјинског становништва на подручју између Одесе и Вознесенска, где су биле стациониране јединице Српског добровољачког корпуса. Команда Добровољачког корпуса покушала је да спречи продор револуционарних идеја међу добровољцима. У том смислу генерал Живковић је, наредбом од 18. априла 1917. године, увео четне, пуковске и дивизијске савете, као и Корпусни збор, са намером да преко њих утиче на политичко расположење у јединицама, али је постигао слабе резултате. На збору револуционарно опредељених добровољаца у Одеси као идеал прокламована је Федеративна Југославија. Истакнуто је да "Руска револуција и победа рускле демократије значе нову еру у историји човечанства и према томе руска револуција не може остати само руска". Израз расположења револуционарног демократског покрета међу добровољцима било је формирање Југословенског револуционарног савеза у Кијеву у лето 1917. године. Организације Савеза су стваране међу југословенским добровољцима широм Украјине.

Лењин у октобру

Војници у револуцији

Метеж на улицама Петрограда

Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава. У лето 1917. године Добровољачки корпус је, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био преполовљен. У њему је било око 20 000 добровољаца.У време Октобарске револуције 1917. године добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије.Крајем лета 1917. године Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом прве дивизије, преко Архангелска упућена је на Солунски фронт, где је стигла децембра 1917. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су преко Сибира упућени у Дајрен на Далеки Исток, одакле су британским бродовима пребачени на Солунски фронт, где су стигли фебруара 1918. године. На тај начин, на овом фронту се нашло око 12 500 југословенских добровољаца из Русије. Они су у саставу савезничких јединица учествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању домовине, 1918. године.

Српске јединице на пробоју Солунског фронта
Окупљање српске добровољачке чете на Солунском фронту
текст: др Љубивоје Церовић, часопис СРПСКО НАСЛЕЂЕ, мај 1998, број 5

Из петровачке општине орденом Светог Ђорђа И реда за храброст су одликовани Милан Лукућ звани Кајџо из Дринића и извјесни господин Алвировић из Петровца. Њих је 1916. године на Источном фронту одликовао лично руски цар. Послије Првог свјетског рата њихова једина привилегија је била што би их за прославу већих државних празника звали на пријем и они би том приликом имали право да први наздраве окупљеним званицама.
Руски император Никола II Романов одликује најхрабрије ратнике на Источним фронту 1916. године
Ореден Светог Ђорђа I реда
 
У Америци се током 1915. и 1916. год. била развила жива агитација, да се међу југословенским исељеницима прикупи што више добровољаца за смену и попуну изморених србијанских бораца. Одзив је био врло леп, нарочито међу Србима из Херцеговине и Лике. Хрвата и Словенаца било је са те стране врло мало. У исто време јавио се покрет и међу Југословенима у Русији, који су тамо доспели као вољни или случајни заробљеници из аустриске војске, да се ставе у службу свом народу. Руски цар одобрио је организовање југословенских војних јединица и наредио је, да им се опрема врши из руских средстава. У лето 1916. образована је већ прва дивизија са 458 официра и 15.535 војника. Број би био свакако већи, да велик део људи није раније прешао у Србију, а ово формирање нове јединице у Русији почело је тек после слома Србије. После се и тај број повећао. Кад је у августу 1916. и Румунија ушла у рат против централних сила додељена је југословенска дивизија руској војсци и отишла је на фронт у Добручу. Већ 24. августа ушли су извесни делови те дивизије код Добруче у борбу с Бугарима, која је била веома крвава.

Српска војска у акцији

Српска војска заузима положај

Југословенски добровољци изгубили су ту и у каснијим војевањима по Добручи 42 мртва официра и 718 људи, а рањених 203 официра и 6.017 војника. После руске револуције, која је избила 1917. године већи део тих добровољаца, претежно Срба, кренуо је далеким и заобилазним путем на солунски фронт и учествовао је у каснијим борбама. Њихов број износио је 12.694. Остали су се расули по Русији, па су у већим и мањим транспортима, понајвише преко Сибирије, стизали у отаџбину после свршетка рата.
ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА Владимир Ћоровић

Самарџија Милош
село Буковача
Бос. Петровац
учесник Октобарске револуције 1918. и 1919. године

ОДБОРУ ЗА ИЗДАВАЊЕ СПОМЕНИЦЕ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
/Историјски архив Ц.К.С.К.Ј./
БЕОГРАД

Подаци о учешћу у Октобарској револуцији

Прво што сам ступио у партизански одред Радничке сељачке Црвене армије. Био сам у Првој српској добровољачкој дивизији, а која је формирана у Одеси у Русији. Евакуацијом добровољаца из Русије моја је друга бригада Прве дивизије кренула преко Сибира Пратабуру, а када смо дошли код града Крнстојевског (вјероватно Краснојарског, прим. wеб) ја сам ту остао и ступио у одред Радничке сељачке Армије а посље неколико дана ја сам са још неколико другова руских војника пребачен у град Тимски, који је у непосредној близини Крстојевског и ту наставио службу у Памском одреду Радничке сељачке Црвене Армије. Ово је било у мјесецу јануару 1918. године.
Побуна у редовима руске војске

У томе граду остали смо до јуна мјесеца , а у тој новој јединици, добро се сјећам, командант ми је био Товариш Усјаров, а у томе одреду ја сам био одређен као минобацач, а када је отпочео фронт и из Манђурије се појавио Атаман Именов са својим козацима.

Ми смо тј. наш Танки одред кренули у ономе правцу Атамано Сенисуа, а то ми је остало у памћењу да смо једнога дана почели борбу код једног општинског мјеста Оловјано и ту смо били са ове стране рјеке Енисеја (вјероватно се ради о Јенисеју, прим wеb) а они са оне друге стране. На тој великој рјеци био је жељезнички мост, а који је био срушен. До неко доба ноћи ми смо се са њима преко рјеке тукли са пушкама, митраљезима и бацачима а они су имали и топове и та борба је трајала преко пола ноћи а они су се тада морали повући назад. Наша војска се сутрадан пребацила са сплавовима и дала се у потјеру за непријатељима. У састав нама дошли су Омски и Крснојевски одред што нам је био главни командант Товариш Гаљуков и ту су били са њима још и Лазар и Ловров и о њима се тако причало и ја сам их видио и сјећам се да је мојој чети у којој сам се ја налазио био начелник Миша Смокатин који је са нама учествовао на том Мађурском фронту (манџурском фронту, прим. web).
Стрељање припадника Црвене армије од стране припадника Бјеле гарде
Ми смо се са непријатељем борили цијело љето и јесен све до зиме а у Царској војсци Сименово било је и Кинеза јер смо ми на бојишту налазили и мртвих њихових лешева кад смо их потјерали коначно преко границе Манђурије. Онда смо остали још неко вријеме у варошици Барзи а они су били у граду Цито и Манђурији. Послије неко вријеме наш одред је био пребачен на забојкаски фронт (вјероватно се ради о забајкалском фронту, прим. wеb) гдје се почело са много жешћом борбом против Бјеле Гарде адмирала Калчока и чехословачке војске која се пробијала према Владивостоку.
Адмирал Колчак
Чеси у возу за Владивосток
Са чехословачком и бјелогардејском војском смо се поново сукобили пред градом Иркмерским гдје су нас они са много већим бројем војске и наоружајнем одбацили назад и морали смо се пред њима повлачити са краћим борбама до самог града Благовеш чак до кинеске границе. То је како се ја сјећам било зими 1919. године, а када нисмо могли даље расули смо се по селима око града Благовешчанса и тамо се крили у селима. Ја се сјећам да сам био у селу Ивановски и Средња Бјела са групом мојих другова Руса и ту смо остали све до љета. Када више нисмо могли да се кријемо ту, ја и моји другови смо се пребацили до Владивостока, гдје смо се скривали око града на првој и другој рјечки све до мјесеца септембра 1919. године.
Владивосток 1919, ратни метеж
У септембру мјесецу ухватили смо везу са неким друговима и ступилли у војску генерала Гајде коју је он тајно организовао, а када је генерал Гајда прикупио и организовао већи број војске онда је ударио на град Владивосток који је држала Царска војска генерала Розанова. У том нашем нападу на град ми смо разбијени од војске генерала Розанова и козака Атаманова Калникова у ноћи око 11 сати. Са њихове стране на нас је ударила и јапанска војска која нас је тукла и са мора са својих ратних бродова. Били смо тотално опкољени у Владивостоку на жељезничкој станици.
Генерал Гајда
Чехословачки легионари у Сибиру
У 4 сата послије поноћи ја сам био заробљен од стране јапанских војника као и већи број мојих другова Руса. Били смо затворени у једну велику зграду из које су сваку ноћ одводили моје другове и убијали их.
Заробљеници у Владивостоку
Јапанска ратна флотила, 1919.
Ја и још 9 Југословена изведени смо пред Војни суд и ту испитивани и суђени два и по мјесеца. У то врјеме у Владивостоку се налазила и француска војска која нас је преузела од Царске руске војске, ми смо чули да се то десило на интервенцију нашега генерала Гајде. Били смо код Француза до марта 1920. године када су нас предали југословенској команди на другу рјечку код Владивостока гдје смо морали чекати евакуацију у Југославију.
 
Јапанске трупе у Владивостоку
Евакуација из Владивостока

на врх

 
 
made by SiZ