-Ријеч начелника
-Воде
-Кроз Дринић
-Јубилеј
-Такмичење
-Ловиште
-Ловачка кућа
-Цјеновник
-Светиње
-Рунолист
-Прашума "Лом"
-Општи преглед
-Стратегија
-Први повратак
-Срнетица
-Сеобе
-I свјетски рат
-Антика
СЕОБЕ  
 

Гледајући данас опустјела села око Петровца даноноћно ме мори питање: Да ли је морало све баш тако бити? Први одговор који се намеће јест СЕОБЕ. У нади да ћу бар за милиметар бити ближе ИСТИНИ одлучих да покренем страницу СЕОБЕ. Ово је барем покушај да се на једној интернет страници покушају наћи фрагменти прича једног покиданог народног тјела, Крајишника, расељених против своје воље, директивама и ратовима, диљем земаљске кугле.
Прве масовније СЕОБЕ десиле су се након Првог свјетског рата. Велики број људи из петровачке регије борио се у добровољачким одредима Краљевске српске војске. Онима који преживјеше краљ поклони земљу по Косову и Војводини.
Други и најмасовнији талас СЕОБА десио се након Другог свјетског рата. Поново су петровчани били добровољци ратници и поново им је власт даривала куће и имања по Војводини, тачније у Банату, и још тачније у Челареву поред Бачке Паланке.
Први прилог за ову страницу наметнуо се сам. Сада већ далеке 1993. у путописној телевизијској

 
 
   
Дудан Кецман
репортажи "С краја на крај Крајине" гостовало се у Челареву и тада је интервјуисан Дудан Кецман из Дринића, спроводник насељеника буковачке општине. Још тада је имао близу стотину година. Његову изјаву преносимо у цјелини.
 
 
Дошло нас је тада око 300 породица из Дринића, Буковаче, Баре, Ведрог Поља и Шековца. Тада је Буковача била општина. Код Санског Моста нам се раскинуо воз. Четри вагона остало позади а четри отишло са Миланом Мрђом спроводником смољанске општине. Ја сам остао да нађем другу локомотиву и да се оправи пруга. Остали смо ту пар дана па смо се некако довукли до Приједора па у Бањалуку и на крају у Окучане. Зима освојила. И након десет дана, 25. јануара 1946. године, догурамо овамо. Морали смо путовати зими јер таква је била директива озго. Одредили господа, велики, старјешине. А све би било лакше да смо дочекали прољеће, али јок! Наређење је наређење!
       
       

Једни су се враћали одма, други гунђали ђе дође, куд пође, шта сам оставио, оставио сам боље дошао на горе. Овђе блато освојило, немош ти ништа од блата, Бог ти јадан. Ми смо ишли и путем се улијевала вода на патос од воловских кола, Боже сачувај како је то било ту.

 

И ми смо то некако подијелили, куће најприје па онда и земљу. Биле су ту неке комисије, били су ту неки инжињери са стране који су упуђени озго, од власти. Е ти су нам инжињери помагали. Ми смо само казивали каква је и колика породица а један је Славко казивао према којој породици каква кућа одговара. Тако смо дијелили куће а тако смо дјелили и земљу. А онда било ти је незгодно. Њесу једнаке куће, њесу једнаке земље, њесу једнаки виногради а свак би да добије боље. Незгодно је брате било, јако незгодно.
 
         
     

Ово је једна интересантна сличица. На њој је ђед Јово Латиновић из Колунића. 19.08.2006. ове године слави 104 (словима: сточетврти) рођендан. Јово је један од најстаријих ако не и најстарији петровчнин. Јовин је био читав 20 вијек а загазио је и у 21. Сад живи са ћерком, унуком и праунуком у Београду гдје је избјегао 1995. године. Пензионисао се још 1957. године радећи на жељезници у Србији. Пезионерски живот, до избјеглиштва, је живио у Колунићу. Бавио се пчеларством. Ђед Јово је још увијек доброг здравља, бистрог ума и с лакоћом се сјећа догађаја из прошлог вијека. Кад га неко од земљака и рођака зовне на телефон Јовино прво питање је: "Је ли знаш, јесу родиле шљиве у Колунићу?"

Часна старина Јово Латиновић звани Дово, упокојио се љета господњег 2011. Доживио је 111 година.

на врх

 
 
made by SiZ