I N M E M O R I A M
ПРОФ.ДР. БОРО ЂУКАНОВИЋ
(1946 – 2013.)



У Сарајеву је у свом стану за вријеме сна изненада у 68-ој години живота преминуо проф.др. Боро Ђукановић, редовни професор Академије сценских умјетности и Академије ликовних умјетности Универзитета у Сарајеву. Рођен је у Сарајеву 1946. године у породици првобораца НОР-а, од оца Милоша (Соколово – Кључ) и мајке Милке рођ. Бањац (Буковача - Б. Петровац). Основну школу је као и Гимназију завршио у Сарајеву. Студирао је на Медицинском факултету у Београду И Сарајеву гдје је и дипломирао. Као млади љекар започео је радни вијек у Дому здравља у Брези одакле прелази на специјализацију у Психијатријску клинику ‘’Др. Недо Зец’’ у Сарајеву, гдје успјешно завршава специјализацију и остаје на Клиници за све остало вријеме до пензионисања 2012. године.
Након специјализације на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву, уписује постдипломски студиј гдје је успјешно и магистрирао. Докторску дисертацију под називом ‘’НЕКИ АСПЕКТИ ПОРОДИЧНЕ СРЕДИНЕ КАО МОГУЋИ КОФАКТОРИ У ЕЦИОПАТОГЕНЕЗИ НАРКОМАНИЈЕ АДОЛОСЦЕНТНОГ ДОБА’’, одбранио је на Медицинском факултету у Сарајеву.
На Акадамији сценских умјетности Универзитета у Сарајеву предаје од 1993. године Општу психологију и Психологију умјетности.

Др. Ђукановић је објавио преко 40 научних и стручних радова из области Социјалне психијатрије, Културе и Умјетности. Написао је 5 књига од који је књига ‘’КУЛТУРА ПСИХИЈАТРИЈА ПСИХОЛОГИЈА’’ доживјела два издања као енциклопедијски
ријечник и получила најбоље критике рецензената проф.др. и академика Душана Кецмановића и проф.др. Сулејмана Босте, као дјело уникатне природе из те области на простору БиХ.
Још као млади љекар исказао је посебан интерес и ангажман у борби против зависности тј. наркоманије адолосцентног доба. У дужој пракси психијатра – адиктолога изградио је значајну репутацију, тако да је сматран једним од најбољих познавалаца ове области психијатрије у БИХ. Пензионисан је 2012. године на Психијатријској клиници КЦУС, док је његов ангажман на Академини сценских и ликовних умјетности редовног професора трајао до смрти.
Др. Ђукановић је био породичан човјек, ожењен познатом сарајевском глумицом Камерног театра 55 Јасном Диклић са којом је стекао кћерку Љиљану (28) и пасторка Исмара који живе у Шпанији и САД. Његова сестра Љиљана удата Пушкар са породицом живи у Новом Саду.
Комеморативни скуп је одржан у омањој сали Академије сценских умјетности у четвртак дана 21.11.2013. године у 11,00 часова, која је била крцата. Дошли су колеге професори и сарадници, студенти на челу са бившим и будућим Деканом, ужа породица: супруга Јасна, кћерка Љиљана пристигла из Мадрида, пасторак Исмар из Бостона, сестра Љиљана и нећак Игор из Новог Сада, родбина из Петровца и Бања Луке, бивше радне колеге, пријатељи из Београда и многе Сарајлије углавном из просвјетног и културног миљеа. Примијетио сам Драгана Маринковића – Мацу, као и све познатијег режисера Пјера Жалицу и многе друге сарајевске културне посленике. Ту су и његови и вишедеценијски другари са породицама Пајо, Златан и невјероватно драги човјек Хикица. Сви су дошли да изразе жал, да одају дужно и искрено поштовање и наклоне се сјенима драгог друга и пријатеља. На скупу су говорили тихо, емотивно и са пијетеом професори: Ермин Браво, Дубравка Поздерац – Лејлић, Адмир Гламочак… испред студената се опростила млада Дина Мушановић невјероватно емотивно са сузама у очима, али ипак разговјетно. Испред породице опростио се Исмар Волић који није пропустио да се захвали на великој подршци и усмјерењу у животу од стране веома поштованог очуха. Сви говорници су одреда истицали моралне и карактерне особине колеге и професора изричито наглашавајући доброту, алтруизам, филантропски однос и посебно ерудицију. Неко је посебно истакао да је симптоматично и пословично увијек био на страни слабијих, угрожених и понижених. За све вријеме комеморације пуштана је тиха озбиљна музика – она уз коју се некад најрадије одмарао.
Након комеморације, Декан је у деканату обавио пријем породице и сарадника гдје је упутио краћу бесједу о дојучерашњем колеги.
Последњи поздрав и опроштај упућен је преко више десетина читуља у “Ослобођењу”, “Дневном Авазу” из Сарајева и “Гласу Српске” из Бања Луке. Ту су многи колективи, издавачке куће, позоришта, појединци. Једна је толико другарска па и филозофска да ћу је у цјелини цитирати: ‘’ПОСЛЕДЊЕ ВОЗДРА мом драгом хаверу проф.др.БОРО ЂУКАНОВИЋ, одлазиш усправно и гордо са еманацијом интелекта и алтруизма, непомућеног филантропског сјаја од оних наших студентских дана и поред често више ‘’АСПЕРА’’ него ‘’АСТРА’’, али убјеђен сам, ако постоји мјесто међу звијездама, онда тебе сигурно једна чека. Твој хавер др. Сулејман Ћук’’
У праву је др. Ћук, само што многи пролазе кроз трње али нажалост никада и не додирну звијезде.

Е П И Л О Г
Закључити ово сјећање, а не написати пар ријечи о др. Бори и о његовој везаности за Буковачу и Петровац била би недопустива грешка. Пошто се ради о завичају његове мајке, он је веома често од малих ногу долазио у овај крај. Готово сваки зимски и љетни распуст је проводио у Буковачи код тетке Божице и ујака Момчила. Лично га познајем већ више од пола вијека. У локалном жаргону он је за нас био кратко Бобо из Сарајева. Дружили смо се као дјечаци, било да играмо фудбал, учимо пливање у Шевиној луци код Звонара или пак опонашамо Тарзанов крик на падинама Стражбенице. Ми провинцијска дјечурлија доживљавали смо га као господичића из Сарајева који нам је препричавао неке спортске догађаје из свог града. Причао нам је како је Марко Билић на Кошеву примио гол директно из корнера, како је Шеки повредио Џемиџића или како забија голове Мишо Смајловић, те како Хасе Ферхатовић дрибла цијелу одбрану противника. Биле су то драге и најљепше младалачке теме. Временом како је учио и напредовао у животу и постао угледни медикус, са задовољством је помагао многим Петровчанима, пре свега из домена медицине и не само на својој клиници. Као хуманисти то му је била посебна част и задовољство. Познато је да су његове колеге са факултета били и неки петровачки љекари као др. Осман Куленовић и посебно др. Сафет Бејдић – Баћа са којим је био веома близак другар. Пошто је сарађивао са више психијатријских установа као што су Јагомир, Соколац, Јакеш, интервенисао је за многе људе, па и Петровчане око смјештаја и лијечења снагом свог познанства и ауторитета. За психијатре кажу да су љекари за душу а он је имао и додатни квалитет јер је био душа од човјека. Његова апсолутна озбиљност, продуховљеност лица са обавезним наочалима висина од близу 190 цм и тежина преко 100 кг могла је слабо обавјештене да завара јер се иза таквог атлете скривало једно њежно и велико срце, доброг човјека распоређеног на разне стране према људима, али свима је омогућио макар и мали дјелић. У петровачком крају његове омиљене дестинације су биле Галерија Јована Бијелића, Кућа Скендера Куленовића са библиотеком, Манастир Рмањ у Мартин Броду, Оштрељ, Клековача и Велико врело, Плитвичка језера, Кључ, Соколово, Рибник и надасве људи са којима се желио срести и полемисати. Политика га није нмого интересовала мада је био сасвим солидан политички аналитичар. Недавно ми је упутио неколико својих књига ‘’ДЈЕЦА И ДРОГЕ’’ са звањем ЧИТАНКЕ за здраву младу дјецу која нису дошла у додир са овом опасном пошасти, која се зове наркоманија, да уче и да се обавјесте. Препоручио је да се подијеле Основној школи у Дринићу и Рибнику. У школи у Дринићу је обећао одржати и предавање док се укаже термин. Изненадна и неочекивана смрт га је у томе нажалост спријечила. Остаје жаљење да овај пар екселанс интелектуалац није подарио дјеци излагање комбиновано са искуством на тему којој је посветио читав свој живот.

Проф. др. Боро Ђјукановић сахрањен је у четвртак 21.11.2013. године у 13,00 часова на Градском гробљу ‘’Баре’’ на једној повишој заравни са које пуца поглед на добар дио његовог родног и вољеног Сарајева. Не треба ни наглашавати да су многи дошли са свих страна да испрате драгог и поштованог професора. Док је спуштан на вјечни починак трубач је претихо свирао ‘’Тишину’’.

Драги Бобо нека ти Свевишњи подари широка небеска пространства, као што је била и твоја широка душа. Збогом драги Докторе, људино једна.


Петровац, 28.11.2013.год.

Милорад Будимир

NAZAD