Срнетица

Срнетица варош које нема али које ће бити!

Данас је Срнетица варош које нема, али и мјесто које, још увијек, неки нису заборавили.

Много је прича, од искона па до ових данашњих дана, написано о Срнетици. Много је текстова, слика и времена даривано овој вароши која се, за свога срећног времена, угњездила у њедрима планине Клековаче.

Иако је на почетку рада, Оштрељ био центар Шипадових жељезница, истинска жељезничка раскрсница била је Срнетица. Од првих па све до краја седамдесетих година протеклог вијека, кроз ово мјесто је пролазило, и то свакодневно, више десетина путничких односно теретних вагона. Хроничари су тих седамдесетих година, забиљежили штошта веома интересантног. Ту је на примјер, и податак да је жељезничка пруга до Стрмице, на једној, Јајца на другој и Приједора на трећој страни имала исту дужину. Сва та три мјеста, односно дестинације, од Срнетице, свога центра, била су удаљена по 107 километара. Да ли је ово случајно или намјерно тек, могао би да појасни онај које пројектовао ове пруге.

Све приче о Срнетици завршавале су се сјетом и нечим што је у грлу гушило ријечи, пошто је данас од те вароши остало само мјесто којег више нема. А не тако давно, прије нешто више од тридесетак година, у Срнетици је било замало па свега. Било је у тој вароши око двије и по хиљаде становника. Било је живота и радости и то на сваком кораку. Испод сваке јелике и смрче. И уз штреку која је кривудала према Дрвару и Книну, с једне, Приједору с друге, те Јајцу и Сарајеву, с треће стране. Било је овдје и младости и наде која је, ма како им и колико било тешко, њене мјештане увијек везивала уз пропланак на коме је никла и до звијезда нарасла Срнетица. У коме је никло мјесто које је, уз рику срндаћа и цвркут птица, највјероватније и добило име.

Возови су кроз Срнетицу пролазили сваких пола сата. Све је у овоме мјесту одисало радом и дисциплином која је у ову варош стигла заједно са радницима из Хрватске и Словеније, односно оним другим који су добар дио радног вијека провели на раду у Њемачкој и Швајцарској. Плате би се у Срнетици дијелиле сваке прве суботе у мјесецу. И то у исто вријеме. Никада радници нису били преварени, нити закинути макар за мали дио. А када би се плата подијелила, онда би живјела и кантина, те још један објекат који је својим садржајима био најближи нешто касније популарним мотелима. Тада би се попила и која кап више, а онда повела која лијепа пјесма…

Тридесетак млађих људи, углавном Приједорчана, у Потоцима, сједишту општине Српски Дрвар, формирало је Еколошко друштво “СРНЕТИЦА”. Ријеч је о потомцима бивших становника који су ово прелијепо мјесто напустили заједно са укидањем ускотрачне пруге. Сви они дошли су у потоке са једним циљем – отргнути од заборава све што се везује уз Срнетицу и вратити овој вароши бар дио њеног некадашњег сјаја.

За предсједника Скупштине Еколошког друштва “СРНЕТИЦА” изабран је Бранко Руњић, а за потпредсједнике Мато Брлек, Миле Тучић и Тодор Марчета. На челу Управног одбора је Мато Брлек. Поред њега ту су и чланови Управног одбора Миле Р. Марчета, Миле Тучић, Бранко Руњић, Ратко Мацановић, Мишо Кецман и Рајка Симиџија. На Оснивачкој скупштини изабран је и Стручни савјет у коме су Мирко Роквић, Миланко Бркљач, Јово Куриџа, Љиља Митровић и Славиша Сабљић, те Наѕорни одбор и Суд јавне критике. На слици (лијево) новоизграђена еко-кућа на Срнетици.

Сјећања

Варош је, као једна од радничких колонија “Шипада”, почела ницати пред сам почетак Првог свјетског рата. Тада је, заправо, почела да се гради жељезничка пруга, којом је Срнетица била повезана са свијетом. Била је ускотрачна пруга коју су многи веома често поистовјећивали са пругом којом је ишао сада већ легендарни “Ћиро”. – Ту, међутим постоји велика разлика. Јер “Ћиро” је ишао пругама, углавном, Војводине гдје је размак између шина био 66 центиметара. Код нас је тај размак био чак дванаест центиметара већи. То знају само они окји су расли са пругом или они којима је неко његов био у плавој жељезничкој униформи – појашњавао би често Јанко Радуловић, некадашњи високи официр ЈНА којиње рођен у Подсрнетици, а који је касније дане дјетињства и основног школовајна проводио у Срнетици. Некој од прича о овој вароши, које је намјерницима приповједао Јанко Радуловић данас је веома тешко повјеровати. Човјек напросто не може свему вјеровати, када данас дође у Срнетицу и ту види аветињско пусто и порушено мјесто. Када види мјесто које је одавно у амбису. А некада?
Некада се из Срнетице могло возом стићи до Београда, Загреба, Сарајева и Љубљане… У ово мјесто некада је свакодневно долазила дневна штампа из главних градова свих република бивше нам Југославије… Што се могло читати на београдском, загребачком и љубљанском асфалту, читало се и у Срнетици. У крилу планине Клековаче… Али… – Основну школу завршио сам у Срнетици 1932. године. Мој отац је био државни лугар и сјећам се многих догађаја из тога времена. Чини ми се, да сам упамтио оно што је тада, а и данас, било велико, а онда и незаборавно.
Сјећам се једнога Словенца по имену Петрич. Био је кројач. Код њега би долазили људи чак из Дрвара и Книна да им “узме мјеру” и сашије одијело. Имао је тај Петрич четири сина: Карла, Густава, Тончија и Фредија. Сви они су у Срнетици тридесетих година двадесетог вијека основали тамбурашки оркестар… Сјећам се и једног Хрвата. Звао се Јозо Ластрић. Био је обућар у Срнетици. У овој вароши било је и корзо. Свако вече би, у правцу Козила и назад, шетала младост Срнетице… Било је и игранки и бројних других сусрета младих. У сјећању ми је остала и музика коју је са прозора своје куће, пуштао неки човјек по имену Васо. Био је шеф ложионице у овом мјесту и једини који је у Срнетици имао вергл. Била је то чудна направа на којој се уз помоћ неке ручке и федера, окретала грамофонска плоча и тако слушала музика. Мало ко зна да је територија Срнетице припадала Кључу, Кнез који је газдовао на Бравску све до 1941. године обављао је ту дужност и у Срнетици. – У Срнетици је била подигнута и православна црква… Имали смо ми у Срнетици и биоскоп у коме су се углавном приказивали нијеми филмови какви су се могли гледати и у многим другим далеко познатијим центрима, а богами и европским метрополама… Имали смо и основну школу коју је похађало педесетак ученика. Сви су они били дјеца или шумских радника или жељезничара.. Имали смо и амбуланту са чак три љекара.. И апотеку каква није била чак ни у Београду. Нешто касније и свој фудбалски клуб. Имало је ово мјесто, дакле, све што је требало да има прави град. Али, поново ће, у крилу Клековаче, бити живота који је тако неправедно угасило вријеме.