Званична wеб презентација општине

Први Свјетски рат

Почетком Првог свјетског рата много људи из Дринића, Буковаче, Баре, Ведрог Поља и Шековца отишло је на позив аустро-угарске црно-жуте монархије у рат против Србије и Русије. Многи се нису вратили. Многи су одмах по доласку на фронтове пребјегли у српску и руску војску. Неки су се борили у царској руској војсци и ту заслужили ордење, неки су се распадом те војске пријавили у добровољце и отишли на солунски фронт и они су залужили ордења и послије рата за награду колонизирани по Банату и Косову и Метохији, неки су остали у Русији и борили се у Црвеној армији. Они по повратку нису добили ништа.
Трагом једног документа, молбе за пензију учесника Октобарске револуције писане прије пола вијека, упућене ОДБОРУ ЗА ИЗДАВАЊЕ СПОМЕНИЦЕ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ /Историјски архив Ц.К.С.К.Ј./ ,БЕОГРАД, покушали смо одшкринути врата историје и сазнати куда су све прошли и шта су све прошли наши дједови. Данас, неки од нас, њихових потомака понешто о томе зна али већина о том херојском, страдалачком и стваралачком добу не зна ништа. Ово је страница за све нас. Велики час историје у којој су наши преци играли једну од значајних улога.

Први светски рат представљао је велику прекретницу у историји српског народа. Противно својој вољи, Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску, која се храбро борила против снага Централних сила, одневши на почетку рата две велике победе у Церској и Колубарској бици.

Руски заробљеници

Највећи број заробљеника налазио се на територији Украјине. Њихов центар је био кијевски заробљенички логор у Дарници. Сем Кијевске, на десетине хиљада заробљеника Срба и осталих Словена налазио се и у Одеској, Харковској и Јекатеринославској губернији. Жељу ових заробљеника да се боре на страни српске војске, руска влада је прихватила. У споразуму са српском владом у лето 1915. године отпочело је организовано пребацивање добровољаца из Украјине, Дунавом у Србију. До краја августа 1915. године у Србију је пребачено око 3 500 добровољаца. Ступање Бугарске у рат на страни Централних сила, октобра 1915, међутим, онемогућило је даље пребацивање добровљаца у Србију. Окупљање добровољаца у Украјини, који су у оваквим околностима још одлучније желели да ратују у саставу српске војске, настављено је упркос прекинутим везама руске са српском командом. Центар окупљања постала је Одеса.

Овде су на организованом окупљању добровољаца најважнију улогу имали српски конзул Марко Цемовић и представник српске владе Милан Шаиновић. У Одеси је новембра 1915. године формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра. Прихватајући захтев српске владе да се од добровољаца у Русији формирају добровољачке јединице, руска врховна команда је у сагласности са царом Николом ИИ дозволила Србима, а уз њих и осталим Југословенима који су се налазили у заробљеничким логорима у Русији, да се сабирају у војничким командама, под руководством официра српске војске, као њен саставни део.

Одеса 1916.

Прва српска добровољачка дивизија формирана је 16. априла 1916. године у Одеси. У њеном саставу се налазило близу 10 000 добровољаца, а командант је постао пуковник Стеван Хаџић.

Прва српска добровољачка дивизија у Одеси

Током маја 1916. године српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије.Одлуком Руске врховне команде, Прва српска добровољачка дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџу. Тада је у саставу ове дивизије било близу 20 000 добровољаца.

У садејству са руским и румунским трупама у борбама против бугарских, турских и њемачких јединица које су трајале од 24. августа до 16. октобра 1916. године, половина састава била је избачена из строја. Њих преко 2 000 су изгубили живот или су нестали. Октобра 1916. дивизија је повучена у позадину.Упркос великим губицима, прилив добровољаца омогућио је формирање и Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, у чијем се саставу нашло преко 11 000 добровољаца.

У јесен 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40 000 добровољаца.Штаб корпуса се налазио у Одеси; штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску. У Одеси је 17. априла 1917. године покренут лист “Словенски југ”, који је излазио до 1918. године. У листу је изложен програм, који се залагао за стварање јединствене државе Јужних Словена, уз “поседовање целокупне територије коју су Јужни Словени насељавали од древних времена”.

У условима растућег револуционарног расположења, међу добровољцима у оквирима Српског добровољачког корпуса почеле су да се шире револуционарне идеје. Револуционарни покрет постао је масован после Фебруарске револуције 1917. године. Крајем марта 1917. године, из редова нижих официра, потекла је иницијатива за стварање војничких совјета у оквирима Добровољачког корпуса. Иницијативу су подржали и подстицали револуционарни совјети украјинског становништва на подручју између Одесе и Вознесенска, где су биле стациониране јединице Српског добровољачког корпуса. Команда Добровољачког корпуса покушала је да спречи продор револуционарних идеја међу добровољцима. У том смислу генерал Живковић је, наредбом од 18. априла 1917. године, увео четне, пуковске и дивизијске савете, као и Корпусни збор, са намером да преко њих утиче на политичко расположење у јединицама, али је постигао слабе резултате. На збору револуционарно опредељених добровољаца у Одеси као идеал прокламована је Федеративна Југославија. Истакнуто је да “Руска револуција и победа рускле демократије значе нову еру у историји човечанства и према томе руска револуција не може остати само руска”. Израз расположења револуционарног демократског покрета међу добровољцима било је формирање Југословенског револуционарног савеза у Кијеву у лето 1917. године. Организације Савеза су стваране међу југословенским добровољцима широм Украјине.

Лењин у октобру

Војници у револуцији

Метеж на улицама Петрограда

Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава. У лето 1917. године Добровољачки корпус је, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био преполовљен. У њему је било око 20 000 добровољаца.У време Октобарске револуције 1917. године добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије.Крајем лета 1917. године Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом прве дивизије, преко Архангелска упућена је на Солунски фронт, где је стигла децембра 1917. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су преко Сибира упућени у Дајрен на Далеки Исток, одакле су британским бродовима пребачени на Солунски фронт, где су стигли фебруара 1918. године. На тај начин, на овом фронту се нашло око 12 500 југословенских добровољаца из Русије. Они су у саставу савезничких јединица учествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању домовине, 1918. године.