Општина Петровац - Дринић

Званична wеб презентација општине

Први повратак

У зору марта 1996. године из Бањалуке је једна наша екипа од 23 учесника кренула пут Дринића. Пробијали смо се пуних 17 сати преко Рибника, Вучје пољане, Бобије и Срнетице. У Рибнику смо потражили помоћ ИФОРА и они су нас пратили до мјеста званог Вучја пољана. Ту нас је пратња ИФОРА напустила јер су се морали, по неким својим правилима, вратити у базу прије мрака. Ми смо сами, у шумском трактору, наставили пробој кроз снијег и лед до Дринића. Пут преко завијане планине Бобије изгледао је као у романима Џека Лондона и времену првих америчких трапера. У Дринић смо дошли веома касно и затекли смо оно што смо и очекивали. Било је то негдје иза десет сати ноћу и била је мјесечина и била је зима а прво што смо урадили је да смо се пријавили ИФОРУ на оближњем граничном прелазу ентитета. Затим смо се вратили у Дринић и од 153 куће колико их је било само смо пронашли пар колико-толико цијелих. У једној од њих смо заноћили. Прије спавања свако је отишао да види своју кућу јер нисмо могли дочекати да сване и да видимо у какав Дринић смо дошли. Било смо заиста без грама страха а оно што смо видјели било је језиво. Скоро све је било попаљено а оно што није могло изгорити систематски је порушено. Ништа цијело није било тако да смо се вратили ојађени у ту кућу коју смо одредили за спавање. А спавања није ни било јер свако је препричавао шта је затекао код своје куће. Ништа живо нисмо затекли, само лешеве побијених домаћих животиња и једну гробну тишину која је убијала.

Ту је владала смрт и безнађе. Сутрадан смо успјели обићи наше гробље у оближњем селу Буковачи која је остала у Федерацији. Свуда куда је око могло досегнути било је без кровова. Прво што смо планирали да урадимо је да покријемо те рушевине и да заштитимо куће од даљњег пропадања. Шуму смо почели да сјечемо убрзо након тога првог доласка. Ми шумари смо се брзо организовали, јер ништа од опреме нисмо имали. Све је остало у Босанском Петровцу. Морали смо да будемо просијаци по Бањалуци. Тражили смо по касарнама, ходали по комесеријатима да упросимо неку деку, да упросимо кревет, пећ, да упросимо конзерви. Са 200 динара на рачуну почели смо да радимо и из дана у дан вјера у успјех почела је да се враћа и ми смо напредовали све више. Све више повратника је било и кровови на кућама су поново почели да радују наше очи. Ковали су се ексери, слагале цигле и живот се поново вратио у Дринић.
 Из пепела, али буквално из пепела, дигао се Дринић за који многи посјетиоци данас кажу да је прерастао самога себе и добио облик варошице са свим неопходним што тај појам подразумјева.