Општина Петровац - Дринић

Званична wеб презентација општине

ТРИ ПУТА СТРИЈЕЉАНА

Najnovije aktuelnosti

Март је 1943 године. Снијега и има и нема. На висоравни званој Козила, повише Дринића прошарица. У шуми снијег. Хладно.
У јеку је офанзива здружених њемачко-хрватских фашиста. Руку под руку, њемачка елитна дивизија «Принц Еуген» и хрватска «Црна легија». Све пробрани злочинци. У њемачкој дивизији банатски фолксдојчери и аустријски Нијемци, у хрватској легији монструми без милости, задојени канибалском мржњом према Србима.
Нападају «Бихаћку републику», партизанску слободну територију која се простирала преко Баније, Лике, Кордуна и Босанске Крајине. Партизанске јединице у расулу. Повлаче се а са њима и народ. Огромна маса народа. Збијегови из Дринића повукли су се у Козила, у своје колибе. Ту су породице Бањац Саве, Бањац Миланчића, Бањац Томе Периновића, Бањац Драге, Даљевићи, Зелићи- Бањци, Јалићи-Кецмани. Колибе су за мирнодопских времена служиле за становање у љетним мјесецима када би житељи Дринића изводили своју стоку, своје благо, на испашу у Козила. У овом хладном марту љета Господњег 1943. ту се склонио народ Дринића од зиме и душмана. Са њима и неке породице из села Буковаче као и неколико муслиманских породица из Петровца.
Њемачко-хрватске фаланге дошли су до тих колиба, истјерали распамећени народ и ту, под Пиштељком, на Ковачевића сјенокосу, почели детаљан претрес. При томе свакоме псују Тита и партизане. Сочно. Многи их сликају фотоапаратима да се похвале како су похватали партизане. Код Миланчића Бањца са Главице, пронашли су летак који су њемачки авиони тих дана избацивали у неограниченим количинама по шумама Клековаче. У летку је писало да се онај код кога се нађе дотични летак има ослободити сваке одговорности за побуну против Рајха и његовог сателита Неовисне Државе Хрватске. Нико жив у народу није вјеровао томе шта пише у летку.
Било како било, половина збјега код кога је пронађен летак одвојена је и наређено им је да под оружаном пратњом буду спроведени у Петровац. Друга половина је под њемачком пратњом од два војника са аутоматима-шмајсерима кренула према Дијеловима. Најгоре је што су и многи од њих имали горе поменути летак. Процијенили су да ће боље бити ако га не покажу.
У једном тренутку њих двоје : Драгица Лукач, гимназијалка и Марко Маркица Боснић искоритили су непажњу двојице спроводника и побјегли у шуму. Двојица стражара су запуцала за њима и кренула у потјеру. Група од преосталих стотину жена, дјеце, стараца али и јаких и одраслих људи у пуној снази, стоје и чекају да се крвници врате из потјере за двоје одбјеглих мученика.
Након неког времена они су дошли видно изнервирани и љути што су им бјегунци утекли, неповријеђени. Двојица фирерових солдата, нељуди и џелата, припадника крваве «Принц Еуген» дивизије, распоређују се , сваки на своју страну и отварају ватру по, од страха, укоченом народу.
Даринка Бањац Периновић виче на злотворе, псује и клете. Пријети да ће и њих неко осветити. Пада међу првим, покошена рафалом. Старији вичу да се пада и ко није погођен, да се прибјегне лукавству, и да се примире, да се праве да су мртви. Јованка Бањац – Јалић, дјевојчица од непуних девет година послуша их и баци се у страну. Настало је краткотрајно затишје. Пестала пуцњава. Јованка се подигла. И стајала. А онда је пуцњава поново започела, а Јованка поново пала правећи се да је погођена. Након сваког затишја које су масовне убице користиле да промјене оквир-шаржер муниције, Јованка се дизала из масе мртвих тјелеса око себе. Зашто је то радила није ни она знала нити дан данас зна. Када су испразнили по три оквира а огромна маса тјела остала непомична напустили су мјесто злочина.
Недуго затим Јованка се диже по четврти пут, само божијим провиђењем и чудом неповријеђена и завапила: «Браћо и сестре има ли ико жив?» Јавили су јој се Милева Бањац Периновић, Јованка Бањац, Марија Кецман Јалић, Стоја Ромчевић са ћеркицом Анком у наручју и Војислав (Миле) Бањац Зелић. Укупно шест гласова. Без гласа и без живота остало је деведесет и троје људи, жена и дјеце.
Преживјела је и једна дјевојчица из Џевара, насеља близу Петровца. Али она је остала седам дана у тој маси мртвих тијела. Пронашли су је партизани, са смрзнутим ногама. Чувени партизански хирург Исидор Папо морао је да јој ампутира обје. О томе чуду ће касније писати у својим мемоарима.
Милева Бањац Периновић рањена је на девет мјеста. Али ипак жива и на сву срећу ни једна од многобројних рана није била фатална. Рањена је у руке, врат, груди. Она, Јованка и Војо Зелић крећу да траже преостале збјегове и помоћ. Тумарају шумама и беспућима. Крију се у шупљим јеликама простирући четину испод себе кад спавају. Ноћу слушају цику, пјесму и подврискивање браће по оружју и злочинима, Шваба и Хрвата, припадника «Принц Еугена» и «Црне легије». Чују и пјевање пјетлова у цик зоре и рику говеда. Други дан Војо Зелић им се изгубио негдје у шуми. Милева коју није хтјела смрт и Јованка коју није хтио метак настављају саме. Јованка загрће снијегом крвави траг иза Милеве да заметне кретање. Ноћу јој грије ноге и тјера хладноћу из већ добро искрвављеног тјела. Неколико пута наилазе на патроле хрватских легионара и успјешно им бјеже.
И таман кад су хтјеле да пређу пругу према Јасиковцу чуле су одсјечно «Халт!». Сустигла их је и примјетила њемачка патрола али их је и потјера усташког вода примјетила и дотрчала. Имали су и пса којега су пустили на крваву у завојима Милеву. На сву срећу она двојица фолсдојчера сажалила су се и отјерала пса. А онда је настала расправа између патрола чији су Јована и Милева плијен и заробљеници. На крају су их преузели Нијемци. Видјевши у каквом је стању Милева извели су их на пут према Слатини и рекли да тамо иду и да су тамо многи збјегови те да покушају код њих потражити помоћ и спас. У сваком злу, сјевне, ненадано као муња, чојство у војника. Ова двојица су га сигурно имали и спасили част и образ. И своју душу. Још су им рекли да ако не нађу спаса у Слатини да Милеву неко превезе код њих у ратну болницу.
И за сво чудо овога свијета, њих двије, мала Јованка и рањена Милева долазе већ полумртве до наших збјегова у Слатину. Милеву преузима Мара – Тривуна Ковачевић, завија јој мелеме и народне лијекове да девет рана излијечи. Лијечила је и излијечила. Милева је дочекала крај рата и дубоку старост. Јованку преузима Босиљка Самарџија и са својих петоро дјеце прехрањује и чува. Након неког времена Јованку проналази њен комшија Цвијо Кецман. Јованка се никоме у животу није тако обеселила. Он је носи у наручју у Ждралицу и напокон у родни Меденац.
Јованкина бака Ђека, мајка Јека, сестре Анка и Славка и брат Никола нису били те среће Остали су као жртве масакра у Дјеловима, како се звало српско стратиште у њедрима Клековаче.
Јованка је дочекала крај рата, касније се удала за Петра Пепу Бановића. И данас двије старине од осамдесет година живе у браку већ више од педесет година. Нису имали дјеце а Јованка за то криви крвави март кобне 1943. године и преживљени страх и ужас масакра у Дјеловима. Кристално јасно и данас види и чује људе и гласове тих далеких догађања. И тихо плаче. И пита се ЗАШТО?
Петар Пепо Бановић на крају додаје да се дио збјега који је спроведен у Петровац након неколико дана вратио жив и здрав. Бјегунци Драгица Лукач, гимназијалка и Марко Маркица Боснић поново су након бијега допали у руке усташа и поново им побјегли. Дочекали су слободу. Маркица Боснић је видио шта се десило са побијеним збјегом, трчао је од збијега до збијега, узбуњивао народ и говорио им шта их чека ако их крвници ухвате. Народ се дизао из привремених склоништа и спас тражио дубље у шуми и беспућима.

Испричала: Јованка Бановић, рођ. Бањац, 03.09.2013. у 13 часова у Меденцу.
Присутни били: Петар Пепо Бановић и Драго Ковачевић
Реконструисао у причу: Здравко Самарџија
Фото: Здравко Самарџија

Facebook