Општина Петровац - Дринић

Званична wеб презентација општине

СПОМЕНИК БОРЦИМА НОР-а И ЦИВИЛНИМ ЖРТВАМАФАШИЗМА У ДРИНИЋУ

Najnovije aktuelnosti



”Мртве су руке и мртве пушке,
у Смрти се престројавамо,
друг је уз друга свог;
а њих је било….. а њх је било-
десет на једног.

И дан ће славе доћи, побједа бит ће наша,
нестаће дивљих звијери,
с четама Слободе маршираће тада
и мртви пролетери.”
”ПЈЕСМА МРТВИХ ПРОЛЕТЕРА” Б. Ћопић

На путу Б. Петровац – Дринић на самом улазу у Центар гдје је смјештена администрација Општине Петровац са десне стране поред несталог језера смјештен је меморијални споменик борцима и жртвама ИИ свјетског рата као и спомен кућа и споменик погинулим борцима посљедњег рата. Како се 27. јула ове године навршава 42 године како је споменик откривен фокусираћемо се на тај тада свечани и историјски дан. Споменик је подигао Савез удружења бораца НОР-а Општине Бос. Петровац. Идејно рјешење и пројектовање је урадио инг.архитектуре Градимир Боснић из Београда иначе син чика Јове Боснића рођеног Дринићанина, познатог по подвигу да је у деветој деценији живота са популарним Фићом путовао из Београда у Париз и натраг. Грађевинске послове је обавила тада афирмисана фирма ”Звијезда” из Високог. За израду је углавном кориштен бетон и жељезо што се показало са ове временске дистанце као веома поуздана комбинација.
Приступна стаза са неколико степеница је урађена са источне стране и води благим успоном у средиште споменика. У почетном дијелу са лијеве и десне стране стазе су велики бетонски носачи на којима су постављене огромне громаде од гранита на којима су исписани борци и жртве са истим бројем и једних и других, каква коинциденција а броје по 66 палих. Сам споменик би се могао у својој садржини подијелити на сутеренску крипту, приземље са поклопцем крипте и пет кракова који дивергирају према небу.
Сутеренска крипта је кружног облика са пречником од 4 метра по чијем периферном дијелу на посебним полицама су похрањени посмртни остаци умрлих у Централној болницди Врховног штаба из периода августа 1942. па до фебруара 1943. године. На истом мјесту су похрањене и кости бораца Дринића, Буковаче, Баре и Ведрог Поља које су сакупљене са разних страна општине Б. Петровац као и из сусједних општина. Крипта је сведена у плафонском дијелу и покривена огромном стијеном која је тешка више од једне тоне, постављање је обавио локални мјештанин Бранко Бањац – Периновић са великом шумском дизалицом ”ИОНАС”. Сама стијена је са четири стране избрушена и на двије стране су уклесане петокраке звијезде са српом и чекићем а на двије стране су стихови Б. Ћопића о мртвим пролетерима. Пет кракова који лете ка небу се уоколо раздвајају од приземља и симболишу пет слободних народа који су живјели у СФРЈ. Касније ће им се придружити и шести јер су муслимани амандманима из 1971. године и Уставом из 1974.г. признати за нацију вољом партијске врхушке. Познато је да је изворни грб Југославије утврђен послије ИИ засједања АВНОЈ-а у Јајцу имао пет буктиња. Спољни облик споменика је неправилног облика са изломљеним површинама ромбастог, ромбоидног, трапезастог и правоугаоног облика. Треба рећи да је споменик урађен тек тридесет година од почетка устанка што је поприлично касно али је зато највећи и најсадржајнији у односу на друга села.
Споменик је откривен на дан устанка 27. јула 1971. године, великим народним збором на којем је учествовало више од 1000 учесника. Врпцу је пресјекао и обратио се политичким говором друг Илија Матерић, народни херој из Дрвара. Говор је био партијско-комунистички и акцентирао је борбу, државу и нарочито руководство на челу са Титом и Југославију као трајну и неуништиву државу, братство и јединство, самоуправљање, равноправност…..
У међувремену је нестало струје па је микрофон постао неупотребљив. Друг Илија се разјарио због тога па је одмах препознао народног и субверзивног непријатеља. Замало да цех плате наши младићи задужени за разглас. На крају се испоствило да је неопрезни појединац запео у трави за кабал и иштекао утичницу. По завршетку политичког говора настало је народно весеље са музиком, игром и свакако јелом и пићем. Другови су јели и пили одвојено од народа. Народ је почаствован са тзв. партизанском торбом са великом трпезом која је обиловала са домаћим специјалитетима као што су: пршут, кајмак, сир, уштипци, крофне, разне пите уз домаћу ракију и Баделов коњак. Лично сам ту препознао и клицу будуће интелигенције која ће обнашати важне друштвене и политичке функције. Пристигли су дипломци, студенти, средњошколци. Видјело се да гардероба, манири, музика и игра долази из других напреднијих средина. У моди је била тзв. хипи одјећа од којег је све бљештало од шаренила кошуља и блуза. Панталоне зване звонцаре су биле последњи крик. Одликовале су се строго уз струк до тјескобе а онда би се ногавице према стопалама невјероватно шириле па су при ходу много млатиле купећи прашину. Поред игре омладина је хорски и појединачно пјевала популарне шлагере и револуционарне и родољубиве пјесме. Уз трпезу примијетио сам младог инжењера Јову Бањца – Ћунија који је кусао уштипке и заливао Баделовим коњаком. Пјевао је за свој грош сасвим солидно. Ређао је пјесме: Коњух планином, Сред пушака бајонета, Тавна је ноћ, Зеница је округла к'о јаје…..
У поподневним сатима одиграна је фудбалска утакмица између Дринића и Буковаче против Колунића и Ревеника. Дринић и Буковача су били аутсајдери јер је само један фудбалер био регистрован у Борцу из Дрвара (Будимир) док су Колунићани и Ревеничани имали Смиљанића, Ракића, Роквића. Ипак Дринићани и Буковчани су успјели побиједити са 2:1. Утакмица је била оштра готово до инцидента. Истакли су се код Дринићана и Буковчана у навали Будимир стријелац одлучујућег гола док је у одбрани доминирао Драго Бањац – Зекановић и његова алтернација у ИИ полувремену Драган Тркуља, шеснаестогодишњак. На голу је солидно бранио Јован Бркљач. Код поражених најопаснији је био Свето Роквић док је показао рафинирану фудбалску технику Јане Смиљанић. Здраво Ракић је показао велику организациону способност а солидно је бранио Милан Крајиновић данас декан Пољопривредног факултета у Новом Саду. Тако се утакмица завршила побједом домаћина на задовољство великог броја навијача. Тај врући јулски дан је дуго препричаван а данас је само Историја. Остао је стамени споменик да свједочи о онима чије су кости на том мјесту похрањене. Они су били ”криви” фашистичкој Али што су бранили породицу и праг дома свог. Нажалост, послије пар деценија споменик је добио друштво тако да је поред оца и сина пристигао и унук да забиљежи слична страдања. То је та невесела судбина готово свих српских покољења. Питамо се само докле?

Петровац, јул, 2013.год.

Facebook