У периоду од 15. до 18.09.2024. године на локалитету Влашића, одржане су едукативне радионице у оквиру пројекта “Престо”. Прилику да учествују на оваквом догађају имали су и данашњи средњошколци, а некадашњи основци Основне школе “Дринић”.
На поменутом кампу пројекта “Престо” учешће су узели средњошколци наше општине: Теодора Прошић, Лана Лукић, Јана Ковачевић, Јована Бањац, Бојан Морача и Срђан Врањеш, заједно са кординаторицом Милијаном Ромић Гајић.
Први дан завршног кампа у оквиру пројекта “ПРЕСТО” започео је доласком и регистрацијом учесника. Ова фаза омогућила је учесницима да се окупе и припреме за надолазеће активности. Након регистрације, организатори су сумирали досадашње активности пројекта, пружајући осврт на постигнуте циљеве и размјену искустава из претходних радионица. Затим је услиједило понављање групних правила, како би се осигурала хармонија и поштовање током рада у групи. Прва радионица носила је назив “Прича о вуку”, кроз коју су учесници дискутовали о симболици приче и њеној вези са темом секундарне трауматизације.
Активности су подржане кроз пројекат „Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у Босни и Херцеговини“ којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација (ПБФ) УНДП Босниа анд Херзеговина, а проводе Међународна организација за миграције (ИОМ) ИОМ Босниа анд Херзеговина и Развојни програм Уједињених нација (УНДП) Унитед Натионс ин БиХ у име Уједињених нација у Босни и Херцеговини.
Други дан кампа започео је уводним предавањем које је припремило учеснике за приказивање филма “Папирни тигар”. Кроз ово предавање, водитељи су указали на кључне аспекте филма, као што су емотивни изазови и суочавање са траумом.
Један од учесника кампа, након одгледаног филма изјавио је како је препознавање и подршка дјечијим талентима од изузетне важности јер се тиме развијају и трансформишу не само животи појединаца, него и заједница у којима живе.
“Свако дијете заиста има јединствене способности и таленте који могу обликовати свијет око себе на позитивне начине, баш као што то чини професор у филму Папирни тигар. У том контексту, професор помаже ученицима да се носе с властитим траумама, показује им пут како да пронађу снагу и храброст у себи, и учи их како превазићи болне искуства”, навео је.
Након пројекције филма, одржана је прва радионица дана под називом “Проширивање могућности емоционалног реаговања”, током које су учесници радили на развоју својих капацитета за препознавање и изражавање емоција у различитим стресним ситуацијама. Какву реалност заиста живимо свједочи и изјава учесника догађаја: “У мојој породици се никада не говори о емоцијама и ријеч “волим те” се никада не изговара, примјетио сам то да је чак и професор то рекао дјеци у разреду, а ја то никада нисам чуо у својој кући”. Оваква и сличне изјаве које су током дана са нама подијелили наши учесници говоре о важности теме којом се бавимо те колико је битан сигуран простор који смо заједнички створили током дружења и рада.
Трећи дан кампа је био најинтензивнији, са четири различите теме. Прва радионица носила је назив “Парентификација – одрасли прерано” и бавила се феноменом преузимања одговорности дјеце у дисфункционалним породицама. Учесници су анализирали посљедице овог процеса на емоционални развој младих. Друга радионица, “Породичне границе”, фокусирала се на важност јасних граница у породичним односима. Трећа радионица под називом “Унутрашњи идеални родитељи” укључивала је вјежбу са елементима имагинације, у којој су учесници истраживали концепт идеалних родитеља унутар себе и његов утицај на самопоштовање и сигурност. Четврта и посљедња радионица дана била је “Личне границе”, гдје су учесници настојали да идентификују и ојачају своје емоционалне границе у свакодневним ситуацијама.
Говорећи о феномену парентификације, један од учесника каже: “Ја на примјер, не волим када ме неко лаже, то је за мене ружно и не волим се дружити са дјецом која су таква.”
Други наводи: “Мислим да смо ми сви први рођени у породици помало парентификаовани али на лијеп, не на ружан начин.”
“Нема ништа лоше што ја урадим неки посао умјесто мојих родитеља, али сад знам да би било лоше да ме тјерају и да они не раде ништа”- изјава је једног од учесника.
Захвалујемо се на сарадњи са организацијом “Психолумис” Приједор и координаторици Милијани Ромић Гајић.
